Dnevnici
Ono što ostaje posle susreta, emotivnih, čulnih, vizuelnih, kao neuhvatljivi utisak specifičnih osobina i jačina, Jadranka Protić opisuje, utiskuje, beleži, na papiru… Doživljaji se, tako, zaokružuju i postaju trag o postojanju, o vremenu, ponekad dodiruju tajanstvene granice sopstvenog (našeg) prisustva i kolaboracije sa izazovima. Posmatran sa strane, njen rad povezuje osećanje melanholije koja, izvesno, isijava iz dubine empatije i intenziteta doživljaja. Jadranka ne presuđuje, ona sa razumevanjem daje svoj komentar na teme kojima otvara i otkriva lepezu unutrašnjih povezanosti i sinergija, prisustva dobra ili zla u nama ali i prepoznavanja istog osećanja van nas.

Balkan je geografsko područje njenog stasavanja, formiranja i života, njegovo urbano trajanje i specifičnosti civilizacijskih kretanja. Rođena na Jadranu, detinjstvo do tinejđžerskih godina provodi na moru, a zatim odrastanje i školovanje nastavlja u Beogradu u kome se formira kao osoba i kome se u kontinuitetu vraća do danas. U svojim tridesetim godinama prelazi u Beč, gde i danas živi. Likovno obrazovanje stiče u ovom gradu i tu formira jezik oblikovanja i tehniku izvođenja rada. Ove biografske crtice su bitne jer su utkane u grafičke i reljefne zapise i važne u njihovom tumačenju. Promene prostora u kome živi iniciraju preispitivanja, poređenja, uočavanja sličnosti i razlika, što oblikuje Jadrankino unutrašnje biće sa kojim ona, zatim, komunicira u svojim delima. Pred nama je, dakle, rad koji nastaje kao reakcija, formiran tako da izaziva različita osećanja, kao i višeznančna čitanja koja sam prikaz izaziva. Prizori mladica ruža umotani u jutene vreće za kafu, odoru koja ih štiti od zime, u bečkim vrtovima i parkovima Jadrankin su motiv snažne opservacije, od forme do suštine i u obrnutom smeru, obuhvatajući sve elemente koje ruža kao pojam reflektuje. Od posmatranja, ona gradi prostornu kompoziciju višeslojnog značenja, metaforu brižljivo odabranog sinhroniciteta. U središtu pažnje je lepota i krhkost cveta. Nevidljiva i sakrivena, stabljika u sebi štiti nestvorenu lepotu od surovosti prirode i višeslojnosti pogleda. Ta brižnost i potreba u nameri,

pretvara biljku u suprotnost, vizuelnu metaforu, novi narativ koji forme tvore u međusobnim prostornim odnosima. Senovita obličija usamljenih jedinki koja izgubljeno lutaju u bezobličnom prostoru, usamljena iako su u velikim grupama. Posmatranje njenih grafičkih otisaka izaziva nelagodu, samoispitivanje i pitanje lične odgovornosti u postupcima činjenja, ali i propuštenih prilika.
„…Urbani oblik više nije označen linijom koja odvaja ovde od tamo. Umesto toga, postao je kompjuterizovani raspored. (P. Vilirio, „Kritični prostor“, Gradac, Čačak, 2011. god.) Vreme migracaja, ovo naše vreme, iscrtava krhkost i ranjivost ljudskog postojanja, sudbinu večitog lutanja. Kao pod lupom uvećana, rukom pisana pisma javljaju se na Jadrankinim grafikama da podsete na svoj nestanak i liniju koja je dirala dušu svojom specifičnošću i trajanjem u vremenu, isčekivanjem, jačinom sakrivenom u jeziku i rukopisu, formi koja je isčezla. Ne postoje više te tanane opservacije i nevidljivo bogatstvo osećanja.
Motivi izdvojeni u Jadrankinom brižnom pogledu smenjuju jedan drugog, a ona ih, s pažnjom beleži i slaže u stranice plisea, povezujući ih tako u novu ravan odnosa i novi pogled i vizuelno značenje. Tako svaki segment rada, od motiva, preko tehnike u kojoj se izvodi, do načina na koji će biti prikazan, upućuju na složenost pristupa temi i interpretaciji kojom se umetnica bavi komentarom, novim radom, oživljenim sećanjem, otrgnutim iz linearnog toka vremena koje vodi u sigurnost zaborava i beskraj ponavljanja. Jadranka Protić, tako, duboko lični stav sinhronizuje sa opštim ispoljavanjem sveta i događanja koja ga čine.
„…Onaj ko se u potpunosti poistovećuje s nečim ponaša se tako kao da očekuje dolazak „sveopšte harmonije“ ili kao da veruje da je dao prvi podsticaj za njeno uspostavljanje. Delati znači ukotviti se u bliskoj budućnosti, koja je tako bliska da zbog toga postaje gotovo opipljiva, znači osećati se kao njen sastavni deo. (E. M. Sioran, Istorija i utopija, prev. B. Jelić, str. 92., Alef, Gradac, Čačak, 2009.)

Dragica Vuković