VELČA VELČEV, 17.12.2024. - 4.1.2025.

"Senke"
Otvaranje izložbe: utorak 17.12.2024. u 19.00 h

Karlos Hover
Sam naziv izložbe nagoveštava nivo suptilnosti s kojim treba tumačiti simbolički naboj prisutan u prikazanom delu, naboj koji se, iako suptilan, izliva na sve strane, kao što je to uobičajeno u svakoj umetničkoj manifestaciji Velče Velčeva. „Senke“ su staza koju je teško pratiti, s obzirom na to da su mnogi delovi izložbe uglavnom dvodimenzionalni (platna preuzeta iz stare vojne kasarne, sa svom težinom senke istorije koja stoji nad njima), na kojima je umetnik postavio male drvene delove (na nekim platnima i do četiri hiljade njih!), nepogrešivo pričvršćene za tekstilnu podlogu, a te lagane i sitne izbočine stvaraju pulsirajuće polje senki, suptilnih, krhkih… suptilne senke na platnu natovarenom sećanjima i patnjom.

Pre nego što pokušam da istražim poreklo ovog neobičnog dela, želeo bih da podsetim na knjigu Džozefa Konrada, „Linija senke“, u kojoj se upravo opisuje prelaz glavnog junaka iz mladosti u zrelost. Kao da senka onoga što je bio projektuje svoj uticaj na onoga ko će tek postati. Ili kao što kažu stihovi kanarskog pesnika Andresa Sanćesa Robajne: „Samo tvoja senka / teži manje od tebe / na zemlji“. Takođe, da završim sa napomenama iz sveta opšte kulture, Đunićiro Tanizaki, u svojoj čuvenoj „Pohvali senci“, zalaže se za estetsku vrednost senke, tame, neprozirnosti, karakteristične za osećaj lepote u Japanu i toliko udaljene od kanonskog konceptualnog jezgra na Zapadu – bar dok se nije pojavio postmodernizam.

Sve ovo je važno imati na umu kako bismo pratili Velču na njegovom putovanju kroz sećanje, a samim tim i na putu izgradnje njegovog vrlo ličnog dela. Tako umetnik kaže da je u svojoj rodnoj Srbiji, u oblasti gde je rođen (Dimitrovgrad, 1959. godine) postojao napušteni manastir koji je imao izvor svete vode (tako su verovali meštani) u senci drveta, koji je bio prepun visećih i zavezanih niti kao zavetnih darova. Ta slika je poreklo dela njegovog rada, koji koristi religijske simbole iz konceptualne, provokativne perspektive.

Ali, osim pomenutog izvora, tamo je postojao još jedan sveti izvor, gde su ljudi ostavljali sve vrste vezanih predmeta: marame, pojaseve, brushaltere… Njihov cilj je takođe bio zavetni dar. Ali ono što ga je najviše impresioniralo i ostavilo pečat u njegovom sećanju bila je krečnjačka stena iza izvora, ogromna stena puna malih rupa, od kojih su mnoge bile zatvorene sitnim komadima izrezbarenog drveta. Ta drvca su sadržavala sitna platna sa zapisanim željama i molitvama; to je, dakle, neka vrsta Zida plača. Tako dolazimo, ovim putem sećanja, do dela koja čine jezgro ove izložbe, „Senke“, gde se ogromna platna sa sićušnim drvenim delovima pojavljuju kao „zidovi plača“, sediment života i životnih projekata, tragovi iscrpljenih volja, amajlije iluzija koje su se izgubile na horizontu koji je s vremenom bledeo.

Ovo je možda izložba sa najviše sakralne težine – u širem smislu te reči – od svih koje je Velča Velčev realizovao tokom svoje duge karijere. Platna natovarena simbolizmom i sećanjem pojavljuju se okružena impozantnim totemima koji izgledaju kao da su zarđali, ali su takođe izrađeni od drveta, kako sami stubovi tako i mali fragmenti koji izviruju iz skulptura i koji su obojeni mešavinom koja hemijskom reakcijom stvara utisak rđe na gvožđu ili bakru.

Za razliku od platna Australijanca Lorensa Kerola, uzetih bez ikakve promene sa brodskih jedara i sakupljenih u pakete ogromne težine (takođe pune sećanja, naravno), platna Velče Velčeva sadrže prave mozaike želja i frustracija, slično kao što sam već spomenuo, čuveni Zid plača. Delo koje ovekovečava težnju ka konceptualnom simbolizmu koji je njegova karakteristika, a takođe povezano (uvek to napominjemo) sa poverom, očigledno, Janisa Kunelisa, izložba „Senke“ je veličanstvena manifestacija svetog u umetnosti, pristup onome što ostaje van dosega nauke i logike, a što samo umetnost i poezija mogu, pod vođstvom vrlo retkih majstora vodiča, naslutiti. Velča Velčev deluje kao takav, kao medijum između dva paralelna sveta, i to radi sa izvanrednom veštinom. Na kraju krajeva, kaže nam, senka govori o onome što postoji s druge strane svetlosti, nazire se ono što sadrži, što ima težinu u sadašnjosti, ali je nevidljivo u ovom svetu kao što je i tkivo kojim je satkano sećanje, a to je suština svakog života koji vredi živeti.